Lutanja

Dan kada sam se niz ono stepenište dokotrljao do nje svakako je za filmove. Neobrijan, izgužvane košulje sa dve jako vidne fleke od kafe, koju sam pio iz plastike trčeći da stignem na ispit koji ću inače padati i propuštati naredne dve godine... Prokleto stepenište, sveže oribano, povuklo me kao klizalište, sa svih metar i devedeset, 92kg, neumoljivom silom gravitacije u društvu sa kinetikom, pravo na njene noge. I danas mi nije jasno kako je nisam ubio onaku sitnu, meku, paperjastu, potpuno nepomičnu i obuzetu užasom usled kotrljajuće gomile mesa, psovki, jauka, skripti i rasutih papira, koja se strahotno ustremila na nju. Zadržao sam je na sebi, onako kako je pala, i sećam se da sam taj tren pomislio, sa sve frakturom podlaktične kosti i dva nagnječena rebra, koja će mi neki namršteni lik u belom mantilu sat vremena kasnije izdeklamovati u Urgentom, da ima oči anđela, i da sam kreten što se nisam obrijao. Tako sam je sreo. Ona je tada, za mene kao i za sav ostali svet, još bila samo Aleksandra. Iako je taj sav ostali svet zove Saša, u narednih pet godina postala je Ana, jedina moguća u Univerzumu, i jedino meni.

Naša ljubavna priča počela je od mog hroničnog nedostatka kinte, sa kojim sam u to vreme živeo jednako kao sa učaurenim roditeljima u penziji. Ona rebra su jaukala i tražila snimanje, a za taksi naravno nisam imao. U to vreme, hitnu ste u Beogradu mogli videti jedino na televiziji. Smilovala se na nesretnika, osećajući, kako mi je par godina nakon toga priznala, neku neobičnu sreću što je preživela trenutak u kom joj je već život proletao pred očima, i dala mi kintu za taksi do Urgentnog. Nakon petnaestak dana mirovanja, obrijao sam se, obukao jedinu iole normalnu košulju koju sam imao, pozajmio od matorog neki pine silvestre, i tri dana je čekao na ulazu faksa da joj vratim novac. Bio je dvadeset i šesti maj hiljadu devetsto devedest sedme godine, dan kada je počela naša priča, pletena čistom ljubavi, okasnelim dečijim snovima, razarajućom požudom i strastima iz nekog drugog sveta, svađama, mirenjima, roditeljima penzionerima genetsko ciničnog tipa, roditeljima kvazi dedinjskog tipa, drugim ljudima, njenom zamišljenom karijerom i mojom buntovnošću, njenom nadprosečnom prosečnošću i mojom nadprosečnom imaginacijom, zemljama, nebom i zvezdama...  

Nakon pet godina, bez ijedne jedine reči, dva dana nakon što sam položio diplomski i zaprosio je, ona će otići u Čikago. Udaće se za našeg čoveka, poznatog stomatologa, parajliju iz visokog društva, jedanaest godina starijeg od nje. Moj kompletni život pretvoriće se u zamišljanje tipične holivudske priče, o kiši koja će padati silno, o njoj mokroj do kože, sa suzama, na kapiji našeg kućerka koji davno više ne postoji, sa tugom i izvinjenjem na usnama, sa pričom o nesretnom životu koji nije mogao biti sretan bez mene... Poslednji put kada sam imao snage da preživim pogled na fejsu, već je imala sopstvenu firmu, drugo dete na putu, bila jednako lepa, i izgledala mi je najistinitije sretna.

Jedino što joj nikada nisam oprostio je što mi nikada nije rekla ''ne'' na moje pitanje, a imao sam sva prava ovoga sveta na to. 

...

Po prvi put u poslednjih osam meseci imam slobodne dane, a ne mogu da skoknem kući jer već za dan Nove imam posla... Drma me nostalgija, i ona večita praznična glad za pripadanjem, lečim se pisanjem. Za danas:

Bukovski, How is your Heart? 

during my worst times

Dok sam drhtao na kolenima, ruku širom vezanih za zid, gledajući siluetu njenog golog tela udobno opruženog u fotelji, poslednjim atomima snage umeo sam samo da pomislim da je savršena. Treptaji svetlosti mekano naslonjeni na liniju njenih grudi i jesu bili najlepši prizor koji sam u životu video. Ona iznad svega voli tu igru svetla, prigušenih lampiona skrivenih iza zavesa, i vatre u kaminu. Kao da zvezde po njenoj koži ispisuju neke nove igre. Telo joj je kao dečije, čvrsto, maleno, vajano najveštijim rukama. Na njemu nosi neobično lice deteta, sa dva najdublja plava oka nebeska. Gleda me pažljivo, pogled pun pažnje. Upija svaki uzdah, pokret, reč, slovo, glas koji ispuštam. Davno mi je objasnila da najviše uživa baš u tome, ili, kako ona to naziva, u bolnoj slatkoj treperavoj ekstazi mog uma i tela koja se pretvara u najlepši zemljotres univerzuma.

Mislim da je na celom svetu samo ja zovem Ana. Neobična je slast koju crpim iz te misli, samo ja, i samo za mene, ona je Ana. Inače je svi zovu Nastja, skraćeno od Anastasija. Anastasija je iz Rusije, iz grada koji se zove Belgorod. Ana, samo moja Ana, je iz Crne Gore, grada Herceg Novog.

Imam 38 godina, arhitekta po zanimanju, radim za dobar biro, i moj život u mom Belgorodu ( Dorćolu tačnije ) je poslednjih godina bio pristojno lep. Neoženjen, u naponu snage i fizičke moći, dečačkog izgleda, veoma visok i, kažu, lep, sa žalosno visokom platom za naše uslove, imao sam u čemu da uživam. Čak se usuđujem da pomislim da sam u poslednjih par godina i voleo život.

Upravo iz tog razloga, vest da idem za vodećeg projektanta na ogromnom poslu koji je firma dobila u Crnoj Gori, me pogodila do katastrofičnih razmera. Sa jedne strane, stiglo je priznanje koje sam potajno i očekivao. I, da ne lažem, koje sam već davno zaradio. Ipak, sa druge strane, dete sam svog grada, koji u životu nisam napuštao na duže od par nedelja. Sama pomisao da ću morati da napustim ono što sam se toliko dugo trudio da sagradim i volim, i to da bih otišao u kraj sasvim drugačijih ljudi i života, koje, pošteno, nikada nisam voleo... Osećao sam se kao najsurovije kažnjen najvećom nagradom koju sam ikada dobio.

Nakon nekoliko meseci mučljivog prilagođavanja novoj sredini, potrošenog u fizičkom i mentalnom iscrpljivanju poslom, a u stvari potrošenog u traženju recepta za preživljavanje sebe i svoje najstarije boli, slučajnost me dovela do Ane, koja je tada, za mene kao i za celi ostali svet, još bila samo Nastja. I tu smo, na početku ove priče, a koji je i kraj... Jedne druge priče, o nekoj drugoj Ani.

... 

Nov sam u pisanju, oprostićete, ovu priču ću ređati koliko često mogu, i redom kako mi se sama otvara. Moguće haotično, ali i sa nekim tihim smislom, koji će jednom urediti i moje reči, kao što je već uredio moje postojanje... Iskreno, ne znam da li će ovo ikada neko i pročitati, a kamo li čekati nastavke da bi uspeo da nađe smisla mom pričanju. Ipak, ja ću ga opet pisati i pričati, kao što ga i živim. I, svaki deo završavati sa malo poezije, rekao bih u terapeutske svrhe. Ako se neko ipak pređe i zaluta na ovo mesto, svakako obećavam da ću nekada i nekako, na sasvim jasan, smislen i nežan (!) način, pokušati da do kraja pojasnim kakve veze ima BDSM, bol, patnja, ljubav, poezija, i moj život koji uporno stvaram iznova:). Za večeras:

 Ćezare Paveze

Sici cemo u bezdane nemi.