Lutanja

Dok sam drhtao na kolenima, ruku širom vezanih za zid, gledajući siluetu njenog golog tela udobno opruženog u fotelji, poslednjim atomima snage umeo sam samo da pomislim da je savršena. Treptaji svetlosti mekano naslonjeni na liniju njenih grudi i jesu bili najlepši prizor koji sam u životu video. Ona iznad svega voli tu igru svetla, prigušenih lampiona skrivenih iza zavesa, i vatre u kaminu. Kao da zvezde po njenoj koži ispisuju neke nove igre. Telo joj je kao dečije, čvrsto, maleno, vajano najveštijim rukama. Na njemu nosi neobično lice deteta, sa dva najdublja plava oka nebeska. Gleda me pažljivo, pogled pun pažnje. Upija svaki uzdah, pokret, reč, slovo, glas koji ispuštam. Davno mi je objasnila da najviše uživa baš u tome, ili, kako ona to naziva, u bolnoj slatkoj treperavoj ekstazi mog uma i tela koja se pretvara u najlepši zemljotres univerzuma.

Mislim da je na celom svetu samo ja zovem Ana. Neobična je slast koju crpim iz te misli, samo ja, i samo za mene, ona je Ana. Inače je svi zovu Nastja, skraćeno od Anastasija. Anastasija je iz Rusije, iz grada koji se zove Belgorod. Ana, samo moja Ana, je iz Crne Gore, grada Herceg Novog.

Imam 38 godina, arhitekta po zanimanju, radim za dobar biro, i moj život u mom Belgorodu ( Dorćolu tačnije ) je poslednjih godina bio pristojno lep. Neoženjen, u naponu snage i fizičke moći, dečačkog izgleda, veoma visok i, kažu, lep, sa žalosno visokom platom za naše uslove, imao sam u čemu da uživam. Čak se usuđujem da pomislim da sam u poslednjih par godina i voleo život.

Upravo iz tog razloga, vest da idem za vodećeg projektanta na ogromnom poslu koji je firma dobila u Crnoj Gori, me pogodila do katastrofičnih razmera. Sa jedne strane, stiglo je priznanje koje sam potajno i očekivao. I, da ne lažem, koje sam već davno zaradio. Ipak, sa druge strane, dete sam svog grada, koji u životu nisam napuštao na duže od par nedelja. Sama pomisao da ću morati da napustim ono što sam se toliko dugo trudio da sagradim i volim, i to da bih otišao u kraj sasvim drugačijih ljudi i života, koje, pošteno, nikada nisam voleo... Osećao sam se kao najsurovije kažnjen najvećom nagradom koju sam ikada dobio.

Nakon nekoliko meseci mučljivog prilagođavanja novoj sredini, potrošenog u fizičkom i mentalnom iscrpljivanju poslom, a u stvari potrošenog u traženju recepta za preživljavanje sebe i svoje najstarije boli, slučajnost me dovela do Ane, koja je tada, za mene kao i za celi ostali svet, još bila samo Nastja. I tu smo, na početku ove priče, a koji je i kraj... Jedne druge priče, o nekoj drugoj Ani.

... 

Nov sam u pisanju, oprostićete, ovu priču ću ređati koliko često mogu, i redom kako mi se sama otvara. Moguće haotično, ali i sa nekim tihim smislom, koji će jednom urediti i moje reči, kao što je već uredio moje postojanje... Iskreno, ne znam da li će ovo ikada neko i pročitati, a kamo li čekati nastavke da bi uspeo da nađe smisla mom pričanju. Ipak, ja ću ga opet pisati i pričati, kao što ga i živim. I, svaki deo završavati sa malo poezije, rekao bih u terapeutske svrhe. Ako se neko ipak pređe i zaluta na ovo mesto, svakako obećavam da ću nekada i nekako, na sasvim jasan, smislen i nežan (!) način, pokušati da do kraja pojasnim kakve veze ima BDSM, bol, patnja, ljubav, poezija, i moj život koji uporno stvaram iznova:). Za večeras:

 Ćezare Paveze

Sici cemo u bezdane nemi.